Štenećak

ŠTENEĆAK – FEBRIS INFECTIOSA CANIS

Štenećak je infektivna bolest pasa virusne etiologije. Uglavnom oboljevaju mladi psi, mada nisu tako retki ni slučajevi oboljenja kod starih pasa. Štenećak predstavlja istorijski i klinički veoma značajnu bolest pasa. Smatra se da je pre oko 200 godina prenet iz Azije u Zapadnu Evropu. Klinički štenećak je prvi opisao Edward Janner 1809. godine, koji je inače poznatiji po svom pionirskom radu na  izradi vakcine protiv malih boginja kod ljudi. Uzročnik je izolovan znatno kasnije tek 1926. godine istraživanjima Dunkin-a i Laidlaw-a. Od 1949. virus se uspešno razmnožava na embrioniranim jajima čime se otvorio put za napredovanje u dijagnostici i prevenciji bolesti.

Uzročnik

Virus štenećaka pripda familiji paramyxoviridae, rodu morbili virusa. Po svojoj antigenskoj građi sličan je virusu malih boginja kod ljudi, virusu goveđe kuge. U spoljašnju sredinu virus dospeva putem iscedka iz očiju, nosa i usta obolelih jedinki, kao i iskašljavanjem. U kasnijim stadijumima bolesti virus se može izlučivati i urinom i fecesom. U spoljašnjoj sredini virus je dosta neotporan i lako se uništava pod dejstvom toplote i dezinfekcionih sredstava. Duže se održava u predelima gde je klima hladnija i u zimskim mesecima pa tako na temperaturama od 0 do 4 ^oC ostaje infektivan nedeljama.

Način infekcije

Bolest se prenosi direktnim kontaktom obolele i zdrave jedinke, kao i indirektno kada se na mestu gde je boravila obolela životinja nađe zdrava. Dokazano je i prenošenje bolesti sa majke na štenad tokom tokom perioda skotnosti. Iako je imunitet na štenećak dug nije uvek solidan i doživotan. Psi mogu izgubiti zaštitu u odsustvu vakcinacije ili inficirati sa nakon stresa u kontaktu sa obolelom jedinkom ili kliconošom. Procenat zaraženih je veći od procenta obolelih pasa. Procene su da 25-75% starih pasa bude inficirano i izlučuje uzročnika bez pojave vidljivih znakova oboljenja. Povećana osetljivost u zavisnosti od rase nije dokazana ali se sumnja da se kod brahiocefaličnih rasa bolest ređe javlja, a procenat smrtnosti je manji kod pojave oboljenja, za razliku od dolikocefaličnih rasa. Prema statističkim podatcima najčešće i najteže ugrožene rase su grejhound, sibirski haski, ptičari, samojed, aljaski malamut. Do infekcije dolazi najčešće putem vezduha kada virus dolazi u kontakt sa sluzokožom gornjih partija respiratornog sistema i dolazi u kontakt sa krajnicima koji čine prvu liniju odbrane organizma. Nakon nekoliko dana od infekcije virus se može naći u slezini, jetri i drugim organima. Ako u toku skotnosti kuje dođe do nastanka infekcije može doći do, prevremenog porođaja ili do rađanja mrtve ili slabo vitalne štenadi.

Simtomi

Prvi klinički simptomi bolesti se javljaju nakon inkubacije od 14-18 dana. Klinička slika bolesti zavisi od uslova u kojima se pas drži, starosti psa i njegovog imunog stastusa. Blagi oblici kliničke forme bolesti nisu česti i manifestuju se znacima neveselosti (apatije), smanjenog apetita, blago povišene telesne temperature, iscedkom iz nosa i očiju, zapažana je i pojava kašlja. Ponekad se dešava da su klinički znaci slabo izraženi  to jest neveselost, smanjen apetit i porast temperature se povremeno javljaju i u određenim vremenskim intervalima i traju 1-3 dana tako da većina vlasnika ne pridaje mnogo značaja ovim promenama. Za razliku od blage kliničke forme bolesti teška generalizovana forma štenećaka je najčešća. Može se pojaviti kod pasa bilo koje starosne dobi, ali najčešće napada nevakcinisanu štenad starosti 12-16 nedelja. Prvi znaci su blagi vodenast (serozni) do gnojav (mukopurulentan) iscedak iz očiju i nosa, zapaljenje sluzokože očnih kapaka (konjuktivitis) i suv kašalj koji kasnije postaje produktivan i vlažan. Telesna temperatura je visoka 40-41,5^oC, jedinka je depresivna i slabo uzima hranu.

Štenećak se prema kliničkoj slici može podeliti u četiri oblika:

1.Kožni oblik – je najblaži oblik ove bolesti. Promene se nalaze po koži sa unutrašnje strane butina i po stomaku. Na promenjenim mestima se najpre pojavljuju crvene mrlje koje potom prelaze u sitne kvržice i plikove koji skloni gnojenju.

2.Plućni oblik – obično započinje zapaljenjem ždrela. Životinja otežano diše i izražen je kašalj. Kašalj je u početku suv i bolan , a kasnije prelazi u vlažan. Javlja se gnojni iscedak iz očiju i nosa. Usled obilnog iscedka gornji disajni putevi mogu da se začepe pa životinja diše na usta. Upalni proces se postepeno spušta na pluća pa kao krajnji ishod dolazi do zapaljenja pluća (pneumonia).

3.Digestivni oblik – manifestuje se gubitkom apetita, javlja se povraćanje, proliv koji ponekad može biti penušav, smrdljiv i krvav. Prisutan je takođe gnojni iscedak iz nosa i očiju. Ovaj oblik bolesti se lako može pomešati sa mačijom kugom (parvovirozom) zbog sličnih kliničkih simptoma.

4.Nervni oblik – je najteži i najopasniji oblik. Može se razviti samostalno ili se nadovezati na neki od predhodnih oblika. Simptomi se manifestuju poremećajima od strane nervnog sisitema-grčevima, trzajima pojedinih delova tela najčešće prednjih i zadnjih nogu, donje vilice itd. Vrlo često može doći do oduzetosti prednjih ili zadnjih nogu. Ovaj oblik bolesti može trajati jako dugo, a prognoza je neizvesna kao i za ostale oblike štenećaka.

Virus štenećaka može dovesti do pojave i dve različite forme hroničnog zapaljenja mozga (encefalitisa) kod odraslih pasa. Jedan oblik nosi naziv multifokalni encefalitis i za njega je karakteristično da sporo napreduje i klinički može potrajati i duže od godinu dana. Obično se javlja kod pasa starih od 4-8 godina i manifestije se nekoordinisanim pokretima, iskrivljenošću glave, oboleli psi se vrlo teško kreću i može doći do totalne paralize. Drugi oblik hroničnog encefalitisa nosi naziv ,,encefalitis starih pasa,,. Ovaj oblik je dosta redak i javlja se kod pasa starijih od 6 godina.

Preventiva i lečenje

Terapija štenećaka je jako teška i njen ishod je neizvesan. Pre svega jako je bitna pravilna i pravovremena vakcinacija pasa. Kod nas postoji nekoliko vakcina kombinovanih sa uzročnicima drugih infektivnih oboljenja psa. Ako se kuja redovno vakciniše svake godine štenci su zaštićeni preko majčinog mleka po nekim autorima 2 meseca dok po drugima 4 meseca nakon rođenja. Postoji nekoliko protokola vakcinacije koje preporučuju različiti proizvođači vakcina. Protokoli zavise i od toga da li su kuje redovno vakcinisane ili ne. Štenci se obično vakcinišu u starosti od 8 nedelja, a potom se radi revakcinacija u starosti od 12 nedelja. Sledeću vakcinu pas dobija u starosti od 16 nedelja. Vakcinacija protiv štenećaka nije obavezna, ali ako želite da imate zdravog psa i da nemate problema sa ovom opakom bolešću preporučljivo je da vašeg ljubimca vakcinišete jednom godišnje do kraja njegovog života.

Dr vet.med.mr.sci. Darko Drobnjak